U životu sam bio na Maliniku, ili preciznije rečeno, muvao se po obroncima Malinika, više od jednom. Bio sam svestan činjenice da je to lepa planina, ali sam svu njegovu čaroliju i neponovljivost spoznao tek kada je Goca svoju opsesiju Malinikom prenela i na mene, provevši me kroz njegovo srce i pokazavši mi suštinu zbog koje ovo postaje jedno od onih besmrtnih mesta na kome pravi ljubitelj prirode kada dođe poželi da ostane neograničeno dugo, i da mu se uvek iznova vraća.
Malinik svoju raskošnu lepotu pokazuje na više načina, otkrivajući pažljivom posmatraču neverovatnu dinamiku terena, reljefa, geološkog sastava, vegetacije, uz neke poglede koji zaustavljaju reči. Priča o Maliniku ne završava se njegovim izrazito kraškim grebenom sa koga se pruža najlepši pogled na celokupan trokraki sistem Lazarevog kanjona, već se nastavlja dramatičnim prelazom ka masivu starijih, metamorfnih stena od kojih su sazdani sami vrhovi Velikog i Malog Malinika, na čijim padinama rastu neke od najimpresivnijih bukovih šuma prašumskog karaktera na ovim prostorima. Ali ni tu nije kraj - iza Velikog Malinika, ka jugu, ovaj prostor se nastavlja izuvijanim grebenima gde se šumarci smenjuju sa predivnim livadskim zajednicama, iz kojih tu i tamo štrči poneka kamena kapa, nalik na nadaleko čuveni Mikulj, najseverniji od vrhova takvog oblika.
O lepotama Malinika mogla bi se napisati knjiga, ali pustiću fotografije da vam tu priču ispričaju na najbolji mogući način. Fotografije u ovom albumu nastale su tokom dve posete Maliniku, prve 14. i 15. juna kada smo Goca i ja vodili grupu planinara Železničara, i druge koju smo izveli za "svoju dušu" 28. i 29. juna, kampujući na jednoj prekrasnoj livadi duboko u bukovim šumama Malinika, pod samim najvišim vrhom, na prevoju prema grebenu Malinika. Sutradan smo Daca i ja prepedalirali put od Velikog Malinika preko Krnje Jele i Straže do nadomak Žagubice, a Goca nas je pratila (ili bolje rečeno odjezdila napred) u džipu. Uživajte u ovim zaista raskošnim prizorima prirodnih lepota... |
