Iako je bilo više oblaka nego sunca, više magle nego vidika, više kiše nego suvog, bilo je ovo jedno prijatno, retko opušteno tumaranje po nama uvek dragom istoku Srbije, gde teško da ćemo uspeti sve da vidimo i spoznamo makar živeli još nekoliko života. Štaviše, ta magla i neizvesnost šta će iznenada izroniti davalo je jednu sjajnu, mističnu notu. Nismo hteli da putujemo do onde glavnim putevima, već smo što je pre moguće uronili u zeleni plašt nama znanih predela Resavskog kraja. Osvedočili smo se u svu dramu Rgotskog kamena i ljudske nebrige o ovom prirodnom dragulju, spavali u domu na neobično pustom Stolu, borili se sa oblacima za savršen snimak stenovitog kostura Velikog Krša, uronili u gustu maglu ne bismo li se dokopali Garvana u nadi da će se magla dok stignemo do njega razmaći, prošli kroz idilična vlaška sela Vlaole, Leskovo i Debeli Lug, zatim pored kopova Majdanpečkog rudnika, da bismo u smiraj dana, u trci sa mrakom, izašli na Staricu, stenovitu planinu koja je simbol Majdanpeka i sa koje se sve u i oko Majdanpeka vidi kao na dlanu. Na kraju su nas pred Rajkovom pećinom dočekali jedna mama kobila sa svojim ždrebetom, i savršena tišina prvog mraka, tako okrepljujuća da nam je bilo žao što je vikend završen i što je vreme da se ponovo krene u veliki, prljavi, šizofreni grad...

Pešački izlet dolinama zlatonosnih reka istočnog Homolja, Grabove i Todorove, ponovo je izazvao veliko interesovanje planinara Železničara - tražilo se mesto više u autobusu, tako da su se neki odlučili i da krenu sopstvenim kolima, čime je ukupan broj učesnika narastao na 62. Opet smo tamo bili u idealno vreme, kada sve počinje da zeleni, a potoci i izvori bujaju. Naravno, potraga za zlatom je nemoguća ukoliko nam naš stari poznanik Perica iz Debelog Luga, poslednji profesionalni ispirač zlata u tim krajevima, ne demonstrira tehniku ispiranja zlata na svom terenu, Todorovoj reci. Nakon prelaska šumovitog grebena bila je to prilika za duži odmor na popodnevnom suncu. Ove godine planinare je čekalo još jedno iznenađenje - susret sa bajkerima na vrhu Dupeš Čoke, mestu gde se naizgled ne može stići biciklom. Druženje je nastavljeno i na Todorovoj reci i u Debelom Lugu, nakon čega su bajkeri ostali da kampuju pored Rajkove pećine spremajući se za drugi dan svog buđenja proleća na Šomrdi, a planinari su nakon posete Paunovoj steni na početku kanjona Peka i kasnog ručka u kafani kod Ljubiše u Debelom Lugu otišli za Beograd.

Ove godine pri poseti Vukanu u martu nismo imali sreće s vremenom kao što je to bio slučaj prošle - kiša koja je bila najavljena za taj 7. mart cele prethodne noći nam je stavljala do znanja da ima ozbiljne namere, nastavljajući da pada nesmanjenom žestinom i tog jutra. Ali dogodilo se nešto što se retko u takvim uslovima desi - svih 34 prijavljenih učesnika izleta na Vukan pojavilo se u autobusu! Da li zbog Vukana, zbog nade da će kiša stati ili zbog brčkanja u bazenima sa termalnom vodom u Ždrelu, koje je obećano po silasku?

Uslovi za fotografisanje su bili daleko od idealnih - Vukan je bio u oblacima, tako da nije bilo ništa od fascinantnih panorama koje se sa njegovih vrhova pružaju na ostatak Homolja. Sa vremenom smo delimično imali sreće, jer nas je kiša poštedela par sati, koliko da stignemo na vrh. Onda je krenula neka mešavina kiše i snega, koja nas je pratila preko Malog Vukana sve do Gornjačke klisure, sve vreme se pojačavajući.

Sišli smo mokri, ali radujući se obećanoj "nagradi" u Ždrelu. Atmosferu koja je vladala u bazenima i sami vidite :-) Ako se od dana sa očajnom meteorološkom prognozom može nekako uzeti maksimu, onda je ovo sigurno bilo to...

Sredinom novembra, neposredno pred snegove, proveli smo na Kopaoniku 4 dana, snimajući šumske puteve za 1.9 verziju SCG Route karte za GPS uređaje i trasu za off-road reportažu o Kopaoniku u decembarskom broju časopisa AutoBild 4x4. Uz vremenske uslove koji su bili iznenađujuće prijatni za vreme kada su se svakog dana iščekivali prvi snegovi, Kopaonik nam se otkrio u svoj svojoj pozno jesenjoj lepoti, pretvarajući posao u veliko zadovoljstvo. Dolina Samokovke, Markove i Lisičje stene, šumovita prostranstva Ravnog Kopaonika, sliv Barske reke, Semeteško jezero, obronci Kukavice, Vučka i Gobelje, glavni greben Kopaonika i put do Nebeskih stolica, pa i dalje, spust grebenom Vojetina sve do makadama za Belo Brdo, živopisni spust niz Beđirevac ka vodopadu Jelovarnik... Bili su to predeli od kojih na momente zastaje dah, prilika da se jedan prostor spozna do najsitnijih detalja i u punoj lepoti, dani kada sam razbio svaku dilemu da li je Kopaonik sjajan teren za planinarske i MTB akcije. Pogledajte ovo svedočanstvo o četiri dana pletenja topografske mreže Kopaonika, koji su iznedrili kartu po kojoj ćemo svi koristeći GPS moći opušteno da se krećemo ovom planinom, kao po svom dvorištu.

Kada smo nadvijeni nad topografskim kartama osmišljavali izlete za 2008. godinu u jednom trenutku smo pomislili kako bi bilo lepo proći Rtanj celom dužinom njegovog grebena, uključujući i Kusak, njegov drugi vrh, područje u koje planinari do sada uglavnom nisu zalazili. Kada smo sami prošli planiranu trasu pripremajući ovaj izlet, shvatili smo da nam taj prilaz, uprkos izuzetnoj težini uspona, otkriva jedno novo, divlje lice Rtnja. Umorni i dehidrirali nakon provođenja čitavog dana na Rtnju, sišli smo prepuni utisaka i bili sigurni u jedno - kada provedemo planinare tom trasom, biće to izlet za pamćenje. Tako je i bilo.

Goca je provela grupu planinara Železničara tuda 7. septembra, po vrelom, pravom letnjem danu. Prethodnog dana grupa je obišla vrelo Timoka i Mužinačku ledenicu na visoravni Rtnja. Ovaj izlet je svakako ostao u nezaboravnoj uspomeni svih koji su u njemu učestvovali, jer im je dao Rtanj bez kompromisa. Pogledajte kako je to izgledalo...

Naša mala, odabrana grupa došla je sa jednim ciljem: i bajkeri i planinari, želeli su da osete MIROČ, bez primesa bilo kakvih senzacija sa susednih predela. Kao takve, priroda nas je prepoznala i pustila... Poslužilo nas je prelepo vreme (za razliku od ostatka Srbije tog vikenda). Iz vrelog Beograda nas je ispratio pravi pogrom od kiše, koja nas je prestigla negde pred Milanovcem i nastavila da tutnji niz Dunav, prema Kladovu. Ali, kada smo stigli, sve je bilo tiho. Noć mirna, čuje se šaputanje Dunava...

Pogledajte kako smo obišli Veliki i Mali Štrbac (preko malog prilaza) i prošli avanturu probijanja kanjonom Kašajne do Velike Peštere drugog dana.

U životu sam bio na Maliniku, ili preciznije rečeno, muvao se po obroncima Malinika, više od jednom. Bio sam svestan činjenice da je to lepa planina, ali sam svu njegovu čaroliju i neponovljivost spoznao tek kada je Goca svoju opsesiju Malinikom prenela i na mene, provevši me kroz njegovo srce i pokazavši mi suštinu zbog koje ovo postaje jedno od onih besmrtnih mesta na kome pravi ljubitelj prirode kada dođe poželi da ostane neograničeno dugo, i da mu se uvek iznova vraća.

Malinik svoju raskošnu lepotu pokazuje na više načina, otkrivajući pažljivom posmatraču neverovatnu dinamiku terena, reljefa, geološkog sastava, vegetacije, uz neke poglede koji zaustavljaju reči. Priča o Maliniku ne završava se njegovim izrazito kraškim grebenom sa koga se pruža najlepši pogled na celokupan trokraki sistem Lazarevog kanjona, već se nastavlja dramatičnim prelazom ka masivu starijih, metamorfnih stena od kojih su sazdani sami vrhovi Velikog i Malog Malinika, na čijim padinama rastu neke od najimpresivnijih bukovih šuma prašumskog karaktera na ovim prostorima. Ali ni tu nije kraj - iza Velikog Malinika, ka jugu, ovaj prostor se nastavlja izuvijanim grebenima gde se šumarci smenjuju sa predivnim livadskim zajednicama, iz kojih tu i tamo štrči poneka kamena kapa, nalik na nadaleko čuveni Mikulj, najseverniji od vrhova takvog oblika.

O lepotama Malinika mogla bi se napisati knjiga, ali pustiću fotografije da vam tu priču ispričaju na najbolji mogući način. Fotografije u ovom albumu nastale su tokom dve posete Maliniku, prve 14. i 15. juna kada smo Goca i ja vodili grupu planinara Železničara, i druge koju smo izveli za "svoju dušu" 28. i 29. juna, kampujući na jednoj prekrasnoj livadi duboko u bukovim šumama Malinika, pod samim najvišim vrhom, na prevoju prema grebenu Malinika. Sutradan smo Daca i ja prepedalirali put od Velikog Malinika preko Krnje Jele i Straže do nadomak Žagubice, a Goca nas je pratila (ili bolje rečeno odjezdila napred) u džipu. Uživajte u ovim zaista raskošnim prizorima prirodnih lepota...

Borski Stol je za mene odavno čarobno mesto kome se uvek rado vraćam, ali ovog proleća Gocu, mene i ostale planinare koji su došli sa nama uspeo je da ostavi potpuno opčinjene svojim tepisima najlepšeg cveća. Ovo rajsko mesto vas teško pušta i u vama budi želju da ga pohodite natenane, bez fiksiranog datuma povratka...

Iako smo imali lošu vremensku prognozu posrećilo nam se da zacrtani plan (uprkos pljuskovima, naročito u poslednja dva dana) skoro u potpunosti ostvarimo; planinari su se popeli na Zborište i Veliki Kraj, bajkeri su posle savršene vožnje do Mokre Gore i nazad (preko Zborišta) drugog dana stigli od Zaovina do Predovog Krsta i Biljeških stena, a svi zajedno su imali veliko finale u plovidbi Drinom poslednjeg dana. Pogledajte kako je bilo, u dosta slika i nešto malo reči...

Još kao dete kada bih prolazio vozom na relaciji od Beograda ka Zaječaru onog trenutka kada bi trasa pruge uronila u gusto zelenilo Homolja zalepio bih se za prozor kao hipnotisan, prosto gutajući prizore gustih šuma u kojima se, u bezbrojnim usecima pored kojih prolazimo, niotkud pojavljuju potočići i reke. U međuvremenu sam Homolje dobro upoznao, a ovo je bila prilika da Goca i ja neke naše tajne ovog čarobnog predela obavijenog legendama i naseljenog harizmatičnim ljudima koji kao da žive u nekom drugom vremenu, podelimo sa drugima.

I sam sam bio iznenađen time do koje mere je ono što smo zamislili ispalo sjajno. Izlet je imao savršen ritam, uvod, razradu i veliko finale, na 18 km puta videli smo srž, ono najbolje od ovog, najlepšeg (ili barem najšumovitijeg) dela Homoljskih planina - dve najlepše rečne doline, Grabovu i Todorovu, kao i kanjon Peka, stare rudnike i tradicionalni metod ispiranja zlata na Todorovoj reci, prošavši kroz čarobne bukove šume u vreme kada im mlado lišće daje gotovo fluorescentno zelenu boju, spustivši se kroz duboku senku uske i vijugave doline potoka Valja Mare. I naravno, spoznavši legendu o Paunu Iliću i njegovoj steni u kanjonu Peka.

Ovo je definitivno kraj u koji možete da uronite i zaboravite da treba da se vratite u sumanutu realnost savremenog sveta. Ako želite da saznate više o ovoj turi, pročitajte priču "Verona istočne Srbije" u Freetreking turoteci Freebiking sajta...

Prijatan, sunčan prolećni dan, petoro fribajkera i žarka želja da se upoznaju nepoznate strane Beljanice. Krenuli smo od Suvog Dola ka Busovati, "otkrili" jedno lepo jezerce, izborili se sa kamenitim putem koji vodi kroz dolinu Stenjke, uživali u blaženom miru Busovate, da bismo se za kraj opustili nizbrdo ka dolini reke Busovate i pored Buka vratili na polazište.

Ukupno 41 km pređenog puta i oko 1100 m uspona za nešto manje od 5 sati efektivne vožnje. Ovim je njuškanje po severnim delovima Beljanice tek započeto...

U subotu, 22. marta 2008. poveli smo grupu od 60-ak planinara na Lisac. Usput smo obišli prerast Samar i obližnju pećinu u dolini rečice Perast, a zatim se spustili do ušća Perasti u Tisnicu. Vremena za uživanje u slapovima na ušću bilo je jako malo, jer smo kasno stigli na polazište, a grupa je bila velika i raznorodna, tako da nismo mogli da se krećemo nekim jačim tempom. Na kraju smo zagazili i u mrak (kao i u zaostali sneg na putu kojim smo se vraćali sa Lisca), ali smo ipak u toku dana zabeležili neke insipirativne prizore.

"Reprizna" poseta Liscu, za one koji nisu pošli na prvi uspon (kao i za one koji su želeli da ga ponove) dogodila se 5. aprila 2008. Tom prilikom krenuli smo ranije, imali duži dan, tako da smo bili u prilici da posvetimo više pažnje rekama, uživajući u prelepim prizorima vodopada na ušću Perasti u Tisnicu, kao i vrelu Velike Tisnice, koja izvire ispod stene, iz pećine. Na žalost, u repriznom terminu nismo imali priželjkivani prizor sa Lisca jer je vrh bio u magli. Ali smo u povratku uživali u berbi sremuša, kojim prostori Kučaja obiluju tokom aprila i maja...

Posle dužeg vremena jedna prava ekipa fribajkera se okupila 16. marta rano ujutro podno Velikog Štrpca, da prepedalira jedan od lepših krugova koji se biciklom može obići po Miroču. Sveukupno nas šestorica iskoristili smo ovaj iznenađujuće prijatan i topao martovski dan bukvalno do poslednjeg zračka Sunca, oprostivši se od njega, kako i dolikuje, sa vidikovca na Pločama, odakle se pruža jedan od najlepših pogleda na Mali Kazan, kao i Veliki Štrbac koji se nadvio nad njim. U prethodnih 57,5 km prvo smo se uspeli u Miročke visine putem ka Kopanoj Glavici, zatim preko sela Miroč obrnuli do Ravne reke gde smo napravili i pauzu za ručak, a onda je usledilo ono pravo - više od 30 km prave, puste Miročke divljine. Vrtače, konjići, cveće, blato, četinari, berači smrčaka, Gaura Rau i na dalje sve lepši i čarobniji kružni put oko i između Štrbaca ka Pločama... Uz preko 1100 m uspona, ova tura je bila i kondicioni, kao i tehnički izazov. Sve u svemu, jedan od najlepših načina da upoznate Miroč!

Jednog lepog, sunčanog vikenda pred kraj zime Goca i ja se nismo izgubili u trouglu između Resave, Kločanice i Vinatovače, mada smo nameračili da do kraja iskoristimo činjenicu da na tom prostoru gotovo nigde nema mobilnog dometa kako bismo se pošteno odmorili i "resetovali" od urbanog života. Cilj koji smo sebi postavli bio je da opušteno njuškamo po "ostrvu" između ovih dveju veličanstvenih reka istočne Srbije, po visovima kao što su Vita Bukva, Ostreč, Klencuš i Vrtačelje, tražeći neke nove vidikovce sa kojih bi se pružali pogledi na okolne kanjone od kojih zastaje dah. Kada smo drugog dana, sa vrha Kločanice, videli veličanstveni krug od 360 stepeni u kome smo sagledali gotovo sve najviše vrhove Kučaja i Beljanice, shvatili smo - to je to. Otkrili smo jedno novo mesto, koje planinari do sada nisu pohodili, koje pruža fascinantan prizor koji nijedna foto panorama ne može da dočara. Neka ova foto kolekcija bude pokušaj da vam prenesemo delić atmosfere sa ovog opuštenog kuliranja po krajevima koje dobro znamo, ali koji uvek za nas imaju i ponešto novo.

Posle hadnjikave zime kao da je odjednom, daleko pre vremena, došlo proleće. Kažu meteorolozi da je to bio najtopliji 24. februar u poslednjih 109 godina. Sneg se davno otopio, po Fruškoj Gori je izmilelo više izletnika nego što ih je gore, imam utisak, ikada bilo, a savršen, sunčan, gotovo letnji dan omogućio nam je da pedaliramo u majicama kratkih rukava. Bio je to jedan sjajan početak bajkerske sezone, pri čemu smo se potrudili da ne pretramo - 35 km uz 750 m uspona bilo je sasvim dovoljno. Doduše, za trojku iz Novog Sada bilo je nekih 22 km i 400 m teže...

Učestvovali: Buba, Miša i Marko iz Novog Sada, Igor iz Batajnice i Nataša i ja iz Beograda. Vožena trasa Iriški Venac - Brankovac - Crveni Čot - Mala Remeta - Jazak - Vrdnik - Iriški Venac (kroz šumu).

Tromeđa Kučaja, Beljanice i Homolja je mesto na koje zimi nije tako jednostavno stići, ne zato što je visoko, nego zato što je daleko od čišćenih puteva i što treba preći desetine kilometara kroz usnule, zavejane šume i probiti se kroz smetove na livadama kojima tokom zime obično niko ne prolazi. Ali ako uspete da stignete do onde nagrada ne izostaje - rečica Perast i Tisnica kriju u sebi mnogo lepota, koje zimi izgledaju potpuno drugačije nego što ste navikli da ih vidite.

Dan je bio kratak, mi prosto hipnotisani fotografisanjem slapova na ušću Perasti u Tisnicu i kad smo napokon produžili dalje shvatili smo da više nemamo vremena da se popnemo i na Lisac, što nam je tog dana bio sekundarni cilj. Ali svejedno, zalazak sunca nam je dao neke veličanstvene prizore Malinika, Rtnja i Mikulja...

Iz šumske uprave su nas odvraćali. Kažu - kad padne preko pola metra snega Kučaj opusti, svi lovački domovi stave ključ u bravu i ljudi se tamo vrate tek na proleće. I zaista, stotine i stotine kilometara šumskih puteva sa prvim većim snegom biva prepušteno samo šumskim zverima, da po njima ostavljaju svoje tragove. Samo u noći između 1. i 2. januara napadalo je skoro 50 cm novog snega i to je bio znak da ćemo 2. januara morati da krenemo da prtimo s lancima. Sneg je bio do pola prednje maske, razgrtali smo ga, zasipao je šoferke, ali... prtili smo! Puno nam je pomogao i improvizovani plug našeg prijatelja Tomasa, koji je raščistio neke poduboke smetove na Valkaluciju i Velikoj Brezovici.

Krajnji rezultat - put do Valkalucija je tih dana zahvaljujući nama postao prohodan sa čak dve različite strane, a Kučajski masiv je postalo moguće preseći celom širinom krećući se šumskim putevima, što verovatno nikada nije bilo izvodljivo kada je zvanična cifra za dubinu snega na Crnom Vrhu bila 70 cm.

Kako po snegu savladati neosvojivo prostranstvo? Timski rad, improvizacija, znanje i hrabrost. I dobro opremljena 4x4 "zver", naravno.

Prošle godine zime gotovo da nije ni bilo, a ove jeseni posle kišne i prohladne jeseni deluje da nam zima stiže na vreme. Čak i pre vremena. Sneg na Kučaju već početkom novembra me je pomalo iznenadio, ali i pružio onaj jedinstveni ugođaj zimskog mira i tišine kada sam vikenda 10. i 11. novembra na kratko poslom došao na Kučaj...

Početak novembra je vreme kada jesen uranja u magle i prve mrazeve i kada je svaki tračak sunca i plavetnila kao poklon. Tog ledenog vikenda nismo mnogo očekivali, ali smo puno dobili - prelepe jesenje boje i osunčana Uvačka jezera, život na Pešteru i Zlataru, voda, zemlja i podzemlje. Preplovili smo čamcem čitavo Sjeničko jezero i prošli jedan deo Ušačkog pećinskog sistema. Naši domaćini, rendžeri specijalnog rezervata Uvac, priuštili su nam i redak ugođaj da priđemo koloniji beloglavih supova na samo nekoliko metara, vodeći nas na njihova hranilišta. Dva kratka pozno-jesenja dana jednostavno su bila prekratka za sve što smo želeli da vidimo i doživimo na Uvcu, što samo znači da se treba vratiti - ali na duže. Prelepa galerija, sa nekim retko dragocenim snimcima.

Jesen je inače najlepše godišnje doba, a kada se spoji sa hedonističkom aktivnošću kao što je gljivarenje, naći se u pravo vreme na pravom mestu lako može da podseća na vikend u raju. Iskusni gljivari znaju da je sredina oktobra najzahvalnije doba za branje gljiva, ali ono što smo zatekli kada smo u to vreme otišli na Kučaj prevazišlo je i najsmeliju maštu. Na prostorima Velike i Male Brezovice i Valkalucija u četinarskim šumama se bukvalno gazilo po gljivama!

Za ta dva dana pokupili smo punu korpu martinčica, nesagledive količine rujnica i još ponešto pride. I naravno, uživali u jednom od najlepših šumskih predela u Srbiji, prenoćivši u čarobnom ambijentu lovačkog doma Valkaluci. Kada se u takvom trenutku nađete na takvom mestu, imate želju da nikada odatle ne odete...

Tog 29. septembra imali smo retko lep i sunčan dan, gotovo neverovatan za ovu hladnu i kišnu jesen, tako da se može reći da nas je vreme idealno poslužilo za tabanaško putešestvije od oko 22 km celom dužinom grebena Deli Jovana. Krenuli smo iz Crnajke, a autobus nas je sačekao na Lučkom polju, nakon spuštanja sa repetitora, pri čemu smo imali jedan od najlepših zalazaka sunca koji sam u skorije vreme doživeo.

Te večeri su nam domaćini u Crnajki priredili vlaški folklor, a sutradan smo, zadovoljni, ali i umorni, krenuli u pohode Đerdapu i Rajačkim pimnicama. Bio je to vikend podjednako za dušu, čula i sticanje dobre fizičke kondicije, što će reći da je potpuno uspeo.

Koliko god da je Stara planina prošle jeseni bila blagonaklona, toliko nam je ove već na početku septembra pokazala "zube" kada smo poželeli da ponovimo bajkerski ugođaj od prošle godine. Planirani trodnevni boravak skratili smo na dva dana jer su nam kiša, hladnoća (2 C na 1600 m visine, sneg iznad 1800 m) i magla od ugođaja koji je zamišljen gotovo kao letnji napravile pozno jesenji, poprilično spartanski napor.

Nakon što smo prvog dana izvezli veliki, pretežno asfaltni krug (zbog očekivanog blata na trasi kojom je inicijalno bilo zamišljeno da prođemo) od 80 km na relaciji Topli Do - Babin Zub - Crni Vrh - Kalna - Temska - Topli Do i završili dan mokri do gole kože sušeći stvari iznad bubnjare u kućici pored crkve u Toplom Dolu nadali smo se da će sutradan osvanuti lepše jutro, ali... Opet nas je dočekala dosadna kiša, koja je već natopila sve. Složili smo se da ćemo samo pokušati bez bicikala da odemo da pronađemo donji Piljski vodopad, pa popodne lagano da se zaputimo kućama. Ipak, ukrali smo poneki tračak sunca u pukotini između oblaka i uzeli maksimum koji se mogao uzeti od ovog surovog i negostoljubivog Staroplaninskog vikenda. Evo svedočanstva o tome u slici.

Kanjon Belog Rzava na Tari (u blizini Mokre Gore) ne može se pohvaliti monumentalnim dimenzijama poput nekih drugih, ali mu je lepota svakako jača strana. Na gotovo vertikalnim liticama čiji razmak je vrlo često tek nekoliko metara raste vrlo živopisna flora u kojoj dominiraju borovi koji su svoje žile duboko zarili u pukotine stena, a ovaj kanjon je i jedno od retkih preostalih staništa runolista na Balkanu. Kada smo početkom septembra prošli kanjon na žalost nismo imali sreće da ugledamo runolist, ali smo svejedno gotovo ekstatično uživali u jednom ambijentu koji umnogome podseća na nadaleko čuveni kanjon Nevidio u Crnoj Gori (čak je zbog svog četinarskog okruženja možda na neki način i lepši). Prošli smo prvih 3 km kanjona, što predstavlja njegov ekstremniji deo; kasnije se on širi, litice prerastaju u šumovite padine i poprima karakteristike klisure. Uživajte u prizorima koji su nas tog dana ostavili bez daha, mada se fotografijom može preneti tek mali deo ugođaja prolaska kroz kanjon Belog Rzava...

Pre par godina kanjon Brnjičke reke mi je privukao pažnju kao zanimljiv detalj na topografskoj karti, da bih ga ove godine upoznao u svoj svojoj lepoti. Ovaj skriveni detalj usečen duboko u krečnjačko tlo najzapadnijeg dela masiva Severnog Kučaja (NP Đerdap) ovog avgusta smo prošli dvaput, plivajući kroz njegove tesnace gde je mestimično voda preko glave. Evo kako je to izgledalo kada smo 18. avgusta vodili tridesetak planinara od one vrste koja sem za visinu zna i za daljinu i dubinu...

Kako se potpuno odmoriti, kupati i pocrneti, napojiti čula lepotama najdivljijih planina Crne Gore, otkriti nešto novo i do sada neviđeno, a sve to za samo dve nedelje? Ako ste dovoljno pokretni, agilni, skloni improvizaciji i dobro opskrbljeni podacima koji vam pomažu da se orijentišete u ovom istinski ogromnom i pretežno pustom visokogorju, to i nije neki problem. U periodu od 16. do 29. jula posetili smo Durmitor, prešpartali nepreglednu visoravan Sinjajevine uzduž i popreko, provezli se kroz najljući krš Maganika uživajući u nestvarnom prizoru njegovih škrapara, dotakli se Mrtvice i spavali na Kapetanovom jezeru, spojili Moračke planine i Sinjajevinu neznanim grebenskim puteljcima preko Lole, videli kultnu crkvu Ružicu i prelepo Zabojsko jezero, obišli Biogradsko jezero i prohujali preko Bjelasice... Na kraju smo razmišljajući da li da se uputimo ka Grbaji i Prokletijama ili da se ipak lagano primaknemo kući krenuli na sever, prenoćili jednu noć pod slapovima Sopotnice i svom dvonedeljnom putešestviju dali veličanstveno finale spavajući na mestu gde meandri Uvca prelaze u Sjeničko jezero. Malo vremena za svu tu lepotu, jer neka od ovih mesta zaista zavređuju da se gustiraju polagano, da se upijaju i da se stapaju sa vama...

Koliko god puta u životu da sam išao na Borski Stol i uživao u predivnom ambijentu livade i jezera gde se nalazi tamošnji planinarski dom, Veliki Krš sam uvek gledao iz daljine, odozdo. Slušao sam bajke o njegovoj neprohodnosti, zaraslosti, tehničkoj zahtevnosti. Ovog leta je došlo vreme da ta dugačka krševita kičma osmotri odozgo, da se uzjaše i da se bace pogledi na sve strane. Evo kako je to izgledalo u par vrelih julskih dana...

Kapetanovo jezero i kanjon Mrtvice, zajedno sa masivima Moračkih planina i Maganika koji ih okružuju, predstavljaju neke od najlepših gorskih dragulja Crne Gore, a opet nekako skrivenih, nedovoljno poznatih. Odlazak na Kapetanovo jezero sa grupom planinara Železničara bio je svojevrstan nostalgičarski povratak u davne dane početkom 80-ih godina kada sam tamo, u vrlo sličnoj kombinaciji, redovno odlazio. Bila je ovo prilika da se prepešači 50-ak km sa rancem na leđima, pod "punom opremom", da se u pozno proleće onjuše neki gotovo zaboravljeni predeli, u doba godine kada su boje najintenzivnije, kada je puno vode, a livade prepune najneverovatnijeg planinskog cveća. Ne, boje nisu naknadno pojačavane, sve što ovde vidite je stvarno, takvo kakvo smo tokom ta 3 dana videli sopstvenim očima.

Za svakoga od nas postoji poneko mesto na ovoj planeti za koje smo posebno vezani, a Lazarev kanjon je mesto koje je Goci i meni zajedničko, na neki način sudbinsko. Mesto kome smo se uvek iznova vraćali i kome ćemo se vraćati, koje možemo da prođemo zilion puta, leti, zimi, u proleće ili jesen, bilo kojom od kombinacija njegovih krakova i uvek će sačuvati još neku tajnu zbog koje moramo da se vratimo. Možete ga gledati iznutra ili spolja, odozgo ili odozdo, uvek ćete otkrivati nove šupljine za zavirivanje i nove vidikovce, normalno nedostupne kroz gustu šikaru kroz koju se treba probiti do litica po kojima se obično veru samo divokoze.

Tekst o Lazarevom Kanjonu koji nam je izašao u avgustovskom broju srpskog izdanja časopisa "National Geographic" samo je načeo tu neiscrpnu riznicu tajni, pruživši priliku najširoj čitalačkoj publici da zaviri u tu veličanstvenu raspuklinu zemljine kore i steknu osnovne predstave o njoj. Neka ova galerija fotografija bude način da dopunite utiske stečene na osnovu teksta i nekoliko objavljenih fotografija našeg renomiranog fotografa Vladimira Tatarevića, tokom čijeg vođenja po Kanjonu i njegovoj okolini je nastala i većina ovih naših amaterskih fotografija. Ostatak fotografija nastao je par meseci kasnije, u avgustu, kada smo malu, ali odabranu grupu planinara Železničara, pravih zaljubljenika u ovakve tajnovite kutke zemlje proveli čitavom dužinom kroz kanjon, od njegovog izlaza kod Lazareve pećine do ponora Demižloka, kojim počinje njegov centralni krak. Uživajte u prizorima kakvih drugde zaista nema...

Našim prijateljima iz Švajcarske nije bilo potrebno mnogo vremena da bi shvatili da se prolazak kroz srce Đerdapskih šuma ne razlikuje mnogo od probijanja kroz Amazonske džungle. Na turi koja je trajala 5 dana vešto smo izbegavali ono malo naselja koja na ovom prostoru postoje, ne bismo li divljinu Nacionalnog parka Đerdap i njegove šire okoline iskusili u svoj lepoti i raznovrsnosti. Prošli smo Homolje, Severni Kučaj (celom dužinom glavnog grebena, zaključno sa Šomrdom), Liškovac, Stol (gde smo pored jezera imali verovatno najbolje kampovanje od svih dana), Deli Jovan i Miroč (putevima o čijoj prohodnosti i tačnoj trasi ni uprava NP nema nikakve pouzdane informacije). Ovaj mali foto izveštaj je samo delić onoga što smo doživeli, delić jedne velike avanture, od koje je štošta ostalo nezabeleženo - škljocalo se samo kada je bilo prilike za opuštanje, a bilo je i dosta preznojavanja i čvrstog stiskanja volana...

U opuštenom kuliranju na jednoj od najlepših planina u Srbiji ovoga puta trebalo je animirati dve prilično raznorodne grupe prijatelja - bajkere na jednoj i šetače (planinare) na drugoj strani. Trebalo je i jednima i drugima pokazati šta Tara ima da ponudi, tako da je subotu i nedelju obeležilo pedaliranje, a ponedeljak i utorak hodanje. A bilo je i prilično uzbudljivo - bilo je gaženja ledene vode do struka (kanjon Belog Rzava), kao i gubljenja nekih članova ekipe po noći na najzabačenijim delovima Tare (Veliki Kraj, kraj svih krajeva, iza koga ljudska noga nije kročila, a gotovo da nema ni gde). Usledila je i jedna noćna vožnja po Tari, u kojoj smo obišli hranilište medveda pod Sto(l)cem, i uživali u lepoti livada Dikave obasjanih mesečinom u 2 posle ponoći. Aktivni odmor koji je iznedrio još gomilu ideja gde bi se moglo lunjati po Tari, a većina njih seže - u dubine...

Divčibare se nalaze na samo 120 km od Beograda, predstavljajući idealan MTB poligon. Doduše, daleko od toga da su staze lake, jer se masiv Divčibara kao celina prilično razlikuje od malog zaravnjenog platoa koji većina vikendaša podrazumeva pod tim pojmom - padine su veoma razuđene i strme, tako da su i amplitude uspona poprilične. Međutim, na Divčibarama ćete naći sve - listopadne i četinarske šume, sočne livade kojima možete desetinama kilometara pedalirati sa nepreglednim vidicima, obilje rečnih dolina i potoka (Divčibare su izuzetno bogate vodom).

Evo kako je to izgledalo kada smo Bane, novopečeni Freebiker, i ja krenuli trasom od Divčibara do Ravne Gore, a zatim preko Koštunića do Tometinog Polja. Ovo je samo jedna od desetina vrlo zanimljivih bajkerskih trasa na tom prostoru, i to sa 58 km dužine i preko 1500 m penjanja, jedna od težih. Ali i izuzetno lepih...

Nema ničeg inspirativnijeg nego krenuti bez egzaktnog plana u diskretno njuškanje, zavirivanje u neke nove šume i rečne doline, iza nekih bezimenih stena, otkrivati nove pećine i vrela, u predelima koje je čak teško definisati, koji svima nekako promiču jer nisu deo nekog opštepoznatog geografskog pojma. Tako sam, u dva vikenda, prvo sam, a onda i sa prijateljima, što biciklom, što pešice, što džipom, prošao do sada potpuno apstraktnim prostorom grebena Kunane i Malog Krša, pored vrha Garvana, ne bih li konačio na dobro poznatom, čarobnom, borskom Stolu.

Bajkerski krug oko Malog Krša je pravo otkriće, i o njemu će još biti pisano, preciznije i sa više tehnikalija, kao i trekom vožnje. Za početak, pogledajte malo fotografija od tih par vikenda provedena u tihom kotrljanju, osmatranju i zavirivanju...

Istraživanje mreže šumskih puteva Severnog Kučaja se bliži kraju... Prvo isprobavanje budućih MTB staza NP Đerdap je za vikend na prelazu iz marta u april više nego uspešno obavljeno, potvrdivši da je ovaj teren savršen potencijal za sve one koji traže nešto nalik na Frušku Goru, samo mnogo, mnogo manje naseljeno i malo zahtevnije po pitanju uspona. Zaista, ni prvog ni drugog dana prelazeći čitav masiv Severnog Kučaja nismo sreli apsolutno nikoga, pedalirajući vasceli dan kroz guste šume... Koje, doduše, još uvek nisu onoliko guste koliko će tek biti za mesec dana kada ih olistale krošnje pretvore u polumrak. Toplo preporučujem svim ljubiteljima usamljeničkog pedaliranja kroz tišinu!

Jedan lep nedeljni dan je iskorišćen da se, prilično spontano, "pronjuška" malo dalje od kuće, da nastavim istraživanje šumskih puteva i malo poznatih lepota Nacionalnog parka Đerdap, odnosno Severnog Kučaja. Kaleta sam pokupio u Požarevcu, a zatim smo se uputili ka Dunavu, tražeći puteve iz okoline Brnjice na drugu stranu grebena, prema Radenki. Ovoga puta odlučili smo da snimimo trasu puta koji ide uz reku Čezavu, ostale varijante ostaju za neku narednu priliku.

Nakon kraće pauze na Kornovskom Visu spustili smo se u Radenku, odakle smo se uputili ka kanjonu Brnjičke reke. Prošli smo prilično lako početna 2,5 km kanjona (odnosno njegov najatraktivniji deo) i pritom se uverili da ideja o prolaznosti čitavog kanjona nije utopija - vratićemo se prvom prilikom, kada šume olistaju. Nakon kanjona obišli smo još jedan prirodni fenomen tog kraja - pećinu Duboku (odnosno Gaura Mare, kako se zove na vlaškom), čije okruženje sa kaskadama i vodopadima na reci koja ističe iz pećine je jedno od najlepših pećinskih okruženja u Srbiji.

Priča o lepotama istočne Srbije nema kraja... Evo još jednog njenog nastavka, pećine koja je po bogatstvu nakita i podzemnih oblika možda i najlepša u Srbiji. Nalazi se nadomak Majdanpeka, na južnim obroncima Severnog Kučaja (nema nikakve veze sa Južnim Kučajem). Iz nje izvire Rajkova reka, koja se nekoliko metara kasnije spaja sa Paskovom rekom (koja izvire iz obližnje Paskove pećine), čime nastaje Mali Pek...

Jednog neobično ledenog vikenda za izuzetno blagu zimu 2007. zatekao sam se u Nacionalnom parku Đerdap, i po jakoj Košavi i minusu odlučio sam da pronjuškam po krajnjem istoku Miroča, predelima u koje do sada nisam zalazio. Bilo je gotovo nestvarno koračati kroz šumu kilometrima potpuno sam, uživajući u pogledima i prvim vesnicima proleća.

Nisam odoleo - popeo sam se na Đevrin, jednu od najmarkantnijih stena istočno od Štrbačkih odseka koja gleda na Dunav, a nakon toga uputio sam se ka gornjem toku reke Kašajne, gde me je čekala još jedna od malo poznatih tajni Miroča, protočna pećina duga nekoliko stotina metara. Pećinu sam pronašao u fantastičnom okruženju, kome jedva čekam da se vratim nekom prilikom u letnjim uslovima...

U nedelju, 18. februara bio je savršeno sunčan, ali leden dan sa jakom Košavom, tako da Željko, Goran i ja nismo uspeli da animiramo neko veće društvo za pedaliranje po Deliblatskoj Peščari. Međutim, pretvorilo se to u predivnu vožnju po fantastičnom terenu, koji je kao stvoren za MTB ture. Njen zapadni deo, nadomak Devojačkog Bunara, prepun je dobro prohodnih puteva, radi se o gustoj mreži u kojoj se može osmisliti 1001. varijacija za vožnje, dužine od 10 do 100 km. Najbolje mesto za otići nakon kiše, zapravo tada je pesak dovoljno težak da se po njemu lakše kotrljaju točkovi. A sve to na samo 55 km od Beograda...

Mikulj je mesto koje nosi nešto sveto u sebi... Oko Mikulja stoletne bukve izgledaju kao da šire svoje krošnje da vas zagrle, mišićavih žila kao da hodaju svake noći, oko Mikulja su livade bujnije, majčina dušica mirisnija, voda hladnija i ukusnija, vazduh prozračniji, zrikavci glasniji, a san lucidniji i krepkiji. Mikulj je dovoljno daleko od naših života da kada se nađete tamo imate utisak da ste potpuno izmešteni u neko drugo vreme i prostor. Zimi, Mikulj obično jeste u nekom potpuno drugom svetu, zavejan, sa vetrovima koji zvižde oko njegovih stena i drže ga nedostupnim za obične smrtnike gotovo pola godine. To su razlozi zašto sam bio užasno radoznao da osetim taj prostor zimi, tako dalek i nedostupan. Iskoristio sam najblažu zimu u ovom veku da bih sa još sedmoro radoznalaca 3. februara došao u pohode Mikulju. Bilo je nestvarno putovati satima preko pustog Kučaja, na kome je upravo tog dana počeo da veje gust sneg. Kako je dan odmicao, tako se i vejavica pojačavala, da na kraju vraćajući se odande gotovo ništa ispred sebe nismo videli. Ja sam bio malo lenj na okidaču, više upijajući sve nego želeći da zabeležim, ali poneka fotografija je ostala kao uspomena na to neobično hodočašće...

Ima li za ljubitelja planina lepšeg, egzotičnijeg i izazovnijeg načina da "napuni baterije" tokom novogodišnjih praznika nego da popne 3 najzahtevnija planinarska uspona u Srbiji za 5 dana?

Počelo je sa Tremom, najvišim vrhom Suve planine, do koga od Bojaninih Voda treba prepešačiti 8 km i savladati 900 m visinske razlike. Put nas je dalje odveo ka Midžoru, krovu Srbije, i to u težoj varijanti - sa polaskom iz Toplog Dola, gde u konstantnom usponu do 2170 mnv treba savladati čak 1400 m visinske razlike. Šlag na tortu umućenu od Trema i Midžora bio je Rtanj, i to njegova severna strana, gde se na 1200 m visinske razlike jedna veličanstvena gromada savlađuje verovatno najživopisnijom planinarskom stazom u Srbiji.

Opsesija misterijom Lazarevog kanjona ne jenjava... Iznenađujuće blaga jesen nas je ohrabrila da se zavučemo u najuži i najživopisniji od 3 kraka kanjona koji se račvaju nakon 4,5 km glavnog kraka. Mikuljski krak je na najužem mestu širok tek oko 2 metra, a magla nas je ovoga puta onemogućila da uživamo u pogledu na litice, ali je dala jedan potpuno drugačiji, ništa manje inspirativan šmek.

Sutradan smo njuškali po Dubašničkoj visoravni u potrazi za najvećom vrtačom u Srbiji, a zatim prošli celom širinom Kučaja pored Mikulja, preko Velike Brezovice do Valkalucija i Prskala, pre nego što smo se, puni utisaka posle ovog nestvarnog decembarskog vikenda, zaputili kući...

Stara planina se lako uvlači pod kožu i vuče čoveka ponovo sebi... Nepunih mesec dana nakon posete Dojkincima, eto mene ponovo na Staroj, ovoga puta sa Mišom, Bubom i Čedom, na "turističkoj" lokaciji na Babinom Zubu. Ali naše odredište je ponovo skriveni, magični Piljski vodopad, u želji da saznamo još više o njemu (i da otkrijemo "tajnu" donjeg vodopada). Izgleda da će za taj cilj biti potrebna još poneka poseta, iako smo se zadržali koliko smo mogli. Bila je to i više nego naporna (ali prelepa) bajkerska tura... Sutradan smo imali u planu Midžor, ali se vreme pokvarilo. Umesto toga, produžili smo do kanjona Svrljiškog Timoka i pećine Samar kod Kopajkošare, u kojoj je moj otac proveo 463 dana i noći, postavivši svetski rekord u boravku u pećini davne 1970. godine...

Kada se pomene Stara planina oni koji imaju neke predstave o njoj uglavnom prvo pomisle na Babin Zub i Midžor. Logično - do onde postoji put, tamo postoje hotel i planinarski dom. Ali Stara planina je uistinu ogromna. Njene grandiozne reke, stoletne šume i beskrajni grebeni pružaju se stotinama kilometara u dužinu, krijući u sebi mnoge tajne i čuda. Ovo je bio pokušaj da se u par lepih jesenjih dana otkrije makar delić zaboravljenog, na putu od Dojkinaca do Toplog Dola i Zavojskog jezera. Pogledajte foto priču o tom nesvakidašnjem događaju, a ako želite malo više na tu temu nastavite na http://www.freebiking.org/turoteka/2006/Stara/Dojkinci.htm

Jedan lep vikend optimalno je iskorišćen od strane šestorice fribajkera ne bismo li se nauživali u šumskim putevima i stazama koje Homoljski krajevi pružaju. Vitovnička reka i šuma Trest je jedna prelepa oaza divljine na krajnjem zapadu Homoljskih planina iz koje smo krenuli u subotu, nastavivši glavnim grebenom masiva do puta Bukovska - Milatovac, gde je usledio furiozan spust ka Bukovskoj. Dvadesetak kilometara na ovom putu pratila su nas tri potpuno neverovatna šteneta, koje ćete videti na ovim snimcima. Izgubili smo ih tek na spustu - valjda su pronašli put kući?

Tu nije bio kraj subotnje avanture; nakon prolaska kroz sela Bukovsku i Ravnište usledilo je još provlačenja kroz šume i dolinu potoka Valja Mare ka Melnici, da bi nas na kraju ovog 63 km dugog kruga već uhvatio gusti mrak. To, međutim, nije bio kraj dana - svratili smo na večernje kupanje u nezaobilaznom izvoru termalne vode u dolini Mlave na putu ka Žagubici, da bismo, nakon što su se konvoju pridružili Marko i Luka, produžili preko Gornjaka i Žagubice prema obroncima Beljanice, gde smo prenoćili na "ranču" Žike legende.

Nedelja je bila dan za istraživanje visoravni Beljanice (sa polazištem iz Busovate), ali se pretvorila u dan za uživanje u lepotama vršnog grebena Beljanice i druženje sa nadaleko čuvenim divljim konjima Beljaničkim, koji su kroz potpuni gustiš proprtili solidne staze i podšišali travu bolje od bilo koje mehaničke kosilice. Ogromna prostranstva, grebeni, nebo, okruženje u kome vreme stoji i prosto zove da se u njemu oslušne tišina, mesto koje magično privlači i tera uvek iznova da mu se vraćate... Da, Beljanica.

Vozite bicikl, imate slobodnu nedelju, a dosadilo vam je već da vrtite krugove po Adi ili Avali i da se borite sa urbanim saobraćajem? Bili ste već milion puta do Obedske bare, Deliblatske peščare, Kosmaja i ponestaje vam ideja? Možda otići negde na planinu, ali sve je to daleko... Naprotiv! Do Kučaja iz Beograda opušteno stižete za sat i po, prevoz vas košta manje od prosečnog večernjeg izlaska, a u pitanju je prostor sa fantastičnim šumskim putevima kao stvorenim za sate i sate pedaliranja kroz ničim zagađeno zelenilo, naizgled beskrajnim dolinama planinskih reka. Čak devetoro (+2) bajkera mi je ove nedelje, 6. avgusta poverovalo, i nisu se pokajali. Evo foto reportaže sa jednog od "sočnijih" krugova koji se mogu prepedalirati po Kučaju (65 km)...

U novoj epizodi serijala Lara Kroft (ne holivudska Anđelina, nego ona prava Lara) se u pratnji svog saradnika, tajnog agenta Žilijena zvanog Kobra i njihovog vodiča Blualeka zvanog The Bear upušta u raspetljavanje misterije Lazarevog kanjona i otkrivanje tajni koje kriju katakombe koje se, kilometrima i kilometrima, protežu podzemno u njegovim liticama. Mnogi u ovu džunglu iz doba Jure tek stidljivo zavire, ali niko se ne usuđuje da ga prođe celom dužinom. A Lazarev kanjon je takvo mesto da što ste vi dublje u njemu, to je i on dublje u vama... "Sagnite se, pterodaktil!" povika profesor Boris sa litice, a njegov neustrašivi pas Trta ščepa letećeg gmizavca za šiju i tako spasi hrabre istraživače... koji su ovim prolaskom kroz kanjon otkrili da njihova epopeja sa kanjonom, zapravo, tek počinje!

8 dana potpune slobode na prostoru gde nema mobilnog dometa, novčane razmene i noćnih sparina (čak ni kada je u dolini Zete 40+C), gde dani u nedelji i datumi gube smisao, a jedini zvuci koje čujete su žabe, zrikavci i vetar. 7 dana u šatoru pored nekih fascinantnih voda ovog krševitog i bezvodnog područja, čiji grebeni i visovi zaustavljaju dah, a nepregledna pusta, travnato kamenita prostranstva stvaraju utisak da ste hiljadama kilometara udaljeni od civilizacije. Mesta na kojima vas zaista ne dotiče šizofrenija savremenog urbanog života...

Nekoliko razloga me je ovog oblačnog vikenda dovelo na Valjevske planine... Jedan je Mario, naą prijatelj iz Švajcarske koji je želeo da vidi domaće organizatore 4x4 skupova na delu (na kraju ih nije video), drugi je varljivo vreme, koje bi se zasigurno pretvorilo u dvodnevnu kišu da smo kojim slučajem poneli bicikle, treći je želja da se ta prilika iskoristi za bolje upoznavanje vrlo zanimljivog prostora koji se pruža na potezu od Maljena do Povlena, veoma razuđenog i strmog reljefa, ispresecanog rečnim dolinama, bogatog vodom i najrazličitijim šumskim zajednicama. Vikend je uspeo, sem u jednom - Mario nije sreo "Povlen karavan", pre svega zato što smo stigli na polazište u subotu sa 3 sata zakašnjenja, pa smo se našli u "kontrafazi". Kasnije tog dana Mario je krenuo pravo kući, a Aca i ja smo nastavili svoju avanturu istraživanja šumskih puteva, koja se produžila i na nedelju, nakon kraćeg druženja sa Karavanom na putu od Divčibara, preko Kraljevog Stola, do Brežđa. Evo kako je to sve izgledalo...

Crna Reka izvire u gustim ąumama blagih, zapadnih padina Crnog Vrha i na dvadesetak kilometara svog toka spuąta se lagano ka spoju sa Tisnicom i Mlavom, nadomak ®agubice. Na njenu kanjonsku dolinu svi su zaboravili sem drvoseča, a ona zapravo nudi izvanredne lepote planinarima, bajkerima i ostalim avanturistima, uz obilje skrivenih kutaka za kampovanje u zelenom plaątu bujne vegetacije koja je okruľuje. Jednog vrelog junskog dana pokuąali smo da pronađemo stazu koja prati Crnu Reku celom duľinom, poąavąi od dobro poznatih puteva oko Crnog Vrha i evo foto izveątaja o tome kako smo proąli u toj potrazi... Jedna preporuka - ako se upuątate u neąto slično, krenite na put u sandalama za plaľu. Moraćete da pregazite reku dovoljno puta da vam se stalno izuvanje uopąte ne isplati...

Čak ni Toyota ne tvrdi da je RAV4 terenac u pravom smislu reči, ali je maliąa suvereno prokrstario Miroč od Tekije do Porečke reke i od Dunava do Vratne. Tokom dva dana obiąli smo neke od najlepąih delova jednog od najatraktivnijih i najvećih nacionalnih parkova u Srbiji...

Kako se na samo jedan dan moľe pobeći iz Beograda u neke od najzaturenijih kutaka po divljinama Srbije? Straľa i Mikulj, verovatno najatraktivniji vrhovi Kučajskog masiva sa kojih se pruľaju fantastični pogledi, Mikuljski manastir do koga ne stiľu slučajni prolaznici, puno sunca i savrąeno nebo prepuno slikovitih oblaka i dobra vibracija nas troje koji smo gore krenuli. ©teta samo ąto nije duľe trajalo...